Najlepši prozor u svet je vaš prozor u svet, što najbolje shvatite višegodišnjim gledanjem kroz tuđe prozore. Ili, da ne pokušavam da budem preterano poetična, nije lako uživati u Internetu sa tuđeg PC-ja, naročito ako tom podstanarskom odnosu pristupate iz statusa Mlađe Sestre. Valjda je do sada trebalo da se naviknem na taj status, pošto me na njega podsećaju svakog minuta mog života, ali... Vidite kako je to bilo: moji dragi roditelji nisu baš žurili da se sretnu u prvoj mladosti, a onda su strpljivo sačekali da diplomiraju, magistriraju, doktoriraju i docentiraju da bi najzad, pod stare dane i na opšte čuđenje rodbine i komšiluka koji ih je davno "otpisao", okusili i zadovoljstvo (?) roditeljstva. I tu nije bio kraj - tek izgrađenu idiličnu sliku porodice čije je jedino dete sa odličnim uspehom završilo drugi razred osnovne škole je, potpuno neočekivano, neverovatno i ničim izazvano (osim možda stvarima o kojima nije pristojno pisati), uzdrmalo rođenje novog člana zvanog Marina. Ali zvanog samo u krštenici - srećnije drugarice koje imaju peh da budu Mlađe Sestre uglavnom zovu Beba, a za mene ni to nije bilo dovoljno...
Biti Bebica možda i nije tako loše, da me odmah nisu proglasili trapavkom koji sve pokvari. Dobro, bilo je tu nekih epizoda kao što je davljenje tranzistora u WC šolji (šta ću kad su puštali glupu muziku), bacanje daljinskog upravljača kroz prozor, čupanje tuša "iz korena" uz neopisivu poplavu (šta sam ja kriva što je na suprotnom zidu bio neki grozan pauk koga je trebalo udaviti?), svlačenje čaršafa na kome je gorela sveća (a i nije bio neki ćilim), te žvakanje mnogih traka u kasetofonima i jedne u zubima (u Urgentnom centru su se kleli da nikad do tada nisu iz želuca vadili magnetofonsku vrpcu), ali kažite sami - zar su te sitnice dovoljan razlog da vas nateraju da koristite lozinku "majstor kvaris" na računaru i da vam onda dozvoljavaju samo da okrećete pasijans i malo surfujete Internetom, ali isključivo pod budnim okom Velikog Brata (mog ličnog, ali mnogo opasnijeg od imenjaka sa B92) koji neprekidno gleda na sat? Ko zna da li bih se ikada izbavila iz tog ropstva da računar Velikog Brata nije otišao iz kuće. Zajedno sa računarom otišao je i sam VB, konačno i fatalno pogođen Amorovom strelom, a ja sam izašla na čistinu: dobro, ako je on mogao da dobije garsonjericu, zar ne bi bio red da ja dobijem kompjuterčić? Treba mi za školu...
I tako je stigao, u veličanstvenom providnom kućištu, sa plavim svetlima, ventilatorima, ravnim ekranom, tastaturom, gomilom kablova i drugih sitnica. A sa njim je stiglo i neizbežno pitanje: "gde da ga stavimo?" Stvar je u tome što je moja soba malo... onako... ne baš uredna. Tu je pre svega dosta stvari za koje me vezuju emocije (a vi ste kao pobacale sve svoje lutke? Pazite da vam ne poverujem). Pa onda ima nešto flašica, kremica, karminčića, tubica i krpicaaaa (što ne znači da imam ideju šta obući za Novu godinu), tako da sveske i knjige za školu uglavnom stoje strateški razbacane po patosu. Ja sam se nekako nadala da će računar smestiti u bivšu bratovljevu sobu koju ću time osvojiti, ali sam se srela sa čvrstim ruskim NJET. I tako mi pogled pade na prozor - pogodno uvučen, bez unutrašnjeg krila koje sam davno razbila i sa povećim "predsobljem" u kome se nalazio neki bezvezni asparagus, koji je služio samo za to da ga povremeno oborim i prospem zemlju po tepihu. Mama je dramila da ću pokvariti oči ako gledam u ekran osvetljen suncem otpozadi, ali sam joj razložno objasnila da sam danju ili u školi ili u krevetu, te da se sunce, računar i ja nećemo nikad sresti u istom prozoru.
Pošto je sve povezano i uključeno, najzad sam mogla da uradim ono o čemu godinama sanjam - da pokažem da je računar stvarno moj tako što ću se ulogovati kao Administrator i postaviti lozinku koju ću samo ja znati (naravno, Marina). No moji snovi obično ne idu daleko - nisam znala šta bih sledeće, a i ono što sam htela nisam umela da uradim, pa sam odmah cimnula svoju najbolju drugaricu Bojanu. Ona ima svoj sopstveni računar već godinu dana i za to vreme mi je pokazivala bezbroj zanimljivih fora, ali se pred mojim računarom nekako nije snalazila. Najzad je priznala da joj je oko podešavanja "malo pomogao" dečko, pa se opet uhvatismo za mobilni. Ako mislite da je jednako ponižavajuće kada vam računar namešta Veliki Brat i Dečko od Drugarice, onda pojma nemate šta znači biti Mlađa Sestra. Brat ne samo što jedva čeka da vas skine s vrata, nego se čitavo vreme frlja svojim odličnim poznavanjem zoologije i izrazima nalik na Gallus Domesticus ili Aves Anseriformes Anatidae, što su inače imena kojima studenti biologije nazivaju stanovnike živinarnika i okoline. Nasuprot tome, Dečko od Drugarice je srećan da vam satima objašnjava svaku sitnicu, ubeđujući vas pri tom da je strašno pametan i da uopšte niste bile u pravu kad ste ga tračale što je bubuljičavi smor koji ima dve leve noge i pri tom ne zna da skače u vodu. Zapravo je Vlaja sasvim OK, a mi smo ga tračale jer zavidimo Bojani što ima dečka, i još se usuđuje da ga pokaže mami.
Posle čitavog popodneva rada i bezbroj sokića i grickalica, namestili smo sve što je važno na mom novom računaru - desktop, temu, ikonice, kalendar, horoskop, onda da može da se sluša muzika, pa onda igrice, da mogu na Internet i u chat... Uz sve to sam dobila i pravu pravcatu, moju i samo moju e-mail adresu - izgleda da je negde na svetu bila još jedna sirotica koju zovu Bebica, pa se Vlaja setio da me nazove be.bica@hotmail.com. Baš mi se sviđa kako zvuči.
Najsrećniji dan sa kompjuterom bio je sledeći, kada su me obavestili da sam na velikoj nacionalnoj lutriji Barbadosa dobila premiju od 12 miliona dolara. To se zove početnička sreća! Vrištala sam i skakala po kući a i mama je bila sva srećna, mada je održala svoju vaspitnu ulogu istakavši da sada vidim koliko je bilo važno što me je uvek terala na engleski, inače ne bih razumela to obaveštenje i propustila bih svoju sreću. Bila sam toliko ganuta da sam joj iz mesta poklonila 5 miliona dolara, što će se pokazati kao najbolje uložen novac u mom životu - naime, da bih podigla premiju, hiljadu puta sam morala da zovem tipove na Barbadosu, koji nikako nisu razumeli moj godinama prisilno izučavani engleski, pa kada je posle stigao telefonski račun od 26,000 dinara... Ostala sam živa samo zahvaljujući pomenutoj investiciji - najzad, ako sam im ja iz čista mira i dobra srca poklonila 5 miliona dolara, šta oni prave toliku dramu oko trista evrića? A to što su mi govorili da jedino totalna glupača može da veruje raznim belosvetskim prevarantima... samo sam podsetila mamu na tortu koju je mesila da bismo proslavili premiju!
Sledećih dana sam uglavnom koristila kompjuter za školu (probala da na svoju sličicu stavljam razne frizurice, onda trčala na farbanje ili feniranja, pa nazad pred ogledalo, da vidim jesam li spremna za čas), a kad su mi to zabranili, zainteresovala sam se i za fitnes. Mada ne preterujem sa dijetama - nikad ne gladujem više od 25 dana mesečno - uvek je dobro skinuti neko dodatno kilo, pa sam tatinom kreditnom karticom naručila neke mnogo dobre pilulice. Nažalost, nisam shvatila da se to izgleda plaća na odloženo, a tata je otkazao kupovinu (i celu karticu) već posle četvrte rate, tako da sam umesto pilulica popila samo još jednu Aves Anseriformes Anatidae grdnju. Bilo je nevolja i kada sam od moje drugarice Ane dobila porukicu sa cenovnikom mnogo dobrog šljaštećeg nakita, od čega mi se instaliralo neko čudo koje je stalno zvalo Sejšele. Možda je trebalo da posumnjam u tu poruku, i stvarno mi jeste bilo čudno što mi Ana piše na engleskom, a ovamo jedva izvukla trojku kod Oksforduše, ali sa Anom nikada niste sigurni, svašta joj pada na pamet... A ne može se osporiti da je u vrhu poruke, crno na belo, pisalo njeno ime - dobro, nije njena adresa, ali ime jeste! A uostalom, potrebne su mi šljašteće stvari za Novu godinu i onda šta sam mogla nego da kliknem?
Kako su dani prolazili tako je kompjuter bivao sve sporiji - nekad se moj savršeni pink desktop pojavljivao za sekund, a sad mu je trebalo i po 15-20 minuta. Uz to je stalno iskakalo neko čudo i smaralo me, pa je (po pristizanju sledećeg telefonskog računa na kome je opet bilo neočekivanih nula) tata uprtio kompjuter i odneo ga u servis. Tamo je ispao priličan skandal jer im je on vikao da je naročito tražio da se instalira legalan softver i da je pošteno platio 80 evrića više da bi mu dete bilo zaštićeno baš od takvih napasti, pošto je na pouzdanom mestu pročitao da legalni softver štiti korisnika. Oni su mu objašnjavali da je legalnom softveru taj računar rekao laku noć onog momenta kada je izašao iz radnje - kao, sve što je sada na njemu je ukradeno! To je, verujte, bedan izgovor, jer ja nikad nisam ukrala nikakav softver, niti uopšte znam gde bih ga ukrala čak i da sam htela. Na računar sam stavila samo ono što su mi doneli Bojana i Vlaja, i igrice koje sam dobijala od raznih drugova, i sa Interneta... Ništa od toga, tvrdim, nisam ukrala, sve su mi sami davali, često mnogo više nešto što sam tražila - samo su mi gurali da instaliram ovo i ono, što će mi kao biti potrebno jednom, a nisam pojma imala ni šta je to ni čemu služi. Ali tamo u servisu su valjda morali da skinu odgovornost sa sebe što je kompjuter bio sav sluđen, pa je opet Marina ispala grbava.
Računar je, po povratku iz servisa, bio u karantinu dok moj Veliki Brat nije došao da se najede (ljubav je lepa, ali maminoj kujni nije lako parirati) pa ga je malo "podesio". Posledica je bila da se više ne logujem kao Administrator / Marina nego kao Marina / Administrator - izabrala sam tu lozinku čisto da ne zaboravim dane stare slave. Više ne mogu ništa sama da stavim na računar, nego moram da molim mamu da skuva punjene paprike i napravi sutlijaš da bi Veliki Brat došao, pa onda da njemu objašnjavam da je to mnogo dobra i potpuno bezopasna igrica... Nejednom se desilo da je odneo disk i posle samo rekao da ta igra nije za mene i da ne valja ništa - a otkud bi on to znao ako je nije sam instalirao i igrao po ceo dan?
Najgore je na Internetu, gde kad god probam nešto zanimljivo, iskoči nekakav Parental i izbaci me napolje. Pa dobro, jel' ovo moj računar ili Parentalov? Toliko sam svima kukala na tog gnjavatora da mi je Vlaja obećao neku igračkicu koju samo treba da zabodem u kompjuter i da mi on nešto namesti, pa ću onda moći da zovem preko wireless-a, a Parental nek' se ucrvlja čekajući me na modemu. Stvar mi je naročito važna otkako sam u chat-u upoznala jednog mnogo finog dečka koji ima super ideje od kojih može da se zaradi puno para, ali nema ni kinte, pa se uz zajedničko ulaganje i ja možda brzo obogatim. Samo da mi Vlaja namesti taj wireless - videćete da je mnogo dobro što sam računar smestila u prozor!
Marina Stanić
|
