PC Press
O nama
O nama
Pretplata
O nama
Postanite saradnik PC-ja
Kontakt sa redakcijom
PC Press
Novi broj
Novi broj   
Pretrazivanje
Arhiva
Arhiva   
PC Online
PC Plus   
Specijalna izdanja
Komentari Komentari
PC #95 : Decembar 2003

 Naslovna  Sadržaj 
Dejan Ristanović  

Četvorogodišnji razvoj

Industrija digitalnih fotoaparata beleži spektakularan rast, a novi modeli se smenjuju iz dana u dan. Koliko toga se realno promenilo, gledano iz ugla korisnika?

Fotografija je lep, ali i zahtevan hobi koji nikada nisam ozbiljnije uvrstio u spisak interesovanja. Doduše, u mlađim godinama sam rado išao sa ocem u foto-laboratoriju, rado se sećam kuvanja razvijača i fiksira, sobe sa crnim zavesama, crvene svetiljke, raznobojnih plastičnih kadica, pinceta sa krivim vrhom, mašine za "pečenje" fotografija i valjka... Naučio sam da biram vrednosti za blendu i ekspoziciju, podešavam daljinu pomoću žute mrlje i da koristim stativ, ali sve je to predstavljalo plod opšteg interesovanja za tehniku. Fotografija me nije ozbiljnije privukla, pa sam se tokom sledećih decenija ograničio na korišćenje "idiot" aparata.

Koji digitalni fotoaparat?

Digitalna fotografija mi je izgledala privlačno zato što uklanja dosadnu fazu čekanja da se film "ispuca" i odnese u foto-radnju - slike treba pogledati odmah. Prvi digitalni aparati za amatersku primenu nisu bili vredni pažnje, rezolucija je bila preslaba, a onda je tehnologija počela da sazreva. Digitalni fotoaparat kupio sam među prvima, 1999. godine i to impulsivno, valjda da bih poboljšao raspoloženje posle rata (najzad, ako žene kada su depresivne mogu da odu i kupe cipele, valjda i mi možemo sebe obradovati nekom "igračkom"). Novih modela tada kod nas nije bilo, pa sam se opredelio za Olympus C-2000Z, pre svega na osnovu toga što je dobio Editors Choice markicu u PC Magazine-u (šta ću, dužnost mi je da verujem onome što kažu kompjuterski časopisi); doneo mi ga je prijatelj iz Kanade.

Vreme je pokazalo da sam dobro izabrao, premda neke od prednosti Olympus-a nisam mnogo koristio. C-2000Z je aparat koji omogućava podešavanje širokog spektra parametara, ali u većini situacija aparat samostalno bira vrednosti mnogo bolje nego što bih ja to uradio. Povremeno sam koristio "prioritet blende" da bih podesio dubinsku oštrinu, menjao režim rada blica i šetao po menijima, ali je najčešće sve radilo samo. Najzad, fotografija je veština da se "uhvati trenutak", a tada nemate vremena za menije.

Za četiri godine sam napravio oko 5.000 fotografija (JPG fajlova ima za pola DVD-a), što uspelih što manje uspelih. Kada je došlo vreme za novi fotoaparat, počeo sam ponovo od Olympus-ovog tabora pa me je privukao mju 300. Neverovatno mali, obilje kontrola, korektan zum... Nažalost, pokazalo se da ne odgovara mojim potrebama - slike na dnevnom svetlu su divne, ali kada se nađete u zatvorenom prostoru, blic sevne ali je rezultat "crnac u tunelu". Pošto je za mene slikanje u zatvorenom prostoru veoma važno, pomirio sam se sa idejom da ću morati da kupim veći fotoaparat. Posle testa iz "PC #93" i konsultacija sa kolegama, a posebno sa Zoranom Životićem koji fotografiju shvata mnogo ozbiljnije od mene, izabrao sam Olympus C-750 Ultra Zoom - Canon i Nikon su u raznim detaljima kvaliteta slike bolji, ali je Olympus više odgovarao mojim navikama. Priznajem, nadao sam se da ću dobiti novi aparat koji predstavlja "nastavak" starog, po mogućnosti uz neke prednosti...

Korak napred?

Prva prednost nove generacije fotoaparata, rezolucija, i nije tako bitna kako to marketing predstavlja. Prelazak sa 2 na 4 Mp odnosno sa 1.600*1.200 na 2.288*1.712 donosi fotografije sa preciznijim detaljima, ali to ne znači mnogo u većini situacija. Jedini lako merljiv efekat je zauzeti prostor - umesto fajlova od 400 KB sada čuvam fajlove od 2.5 MB; sreća da su u međuvremenu izmislili DVD pisače. Memorijsku karticu koja se dobija uz aparat možete samo baciti u đubre (dodajte na cenu aparata 100 evra za karticu od 256 MB); uz C-2000Z sam dobio SmartMedia karticu od 8 MB koja je bila nedovoljna (odmah sam dokupio karticu od 32 MB) ali je na nju moglo da stane 16 slika, pa ju je imalo smisla nositi sa sobom. Na xD karticu od 16 MB dobijenu uz C-750 staju četiri slike, dakle ništa. Uzgred, xD kartice su stvarno kompaktne, ali bih više voleo neke koje prepoznaje "univerzalni" čitač kartica koji sam već kupio; ovako do kupovine sledećeg čitača moram da koristim kabl. Prenos je doduše brz zahvaljujući USB 2.0 interfejsu, ali...

Spektakularni napredak je 10x optički zum, koji omogućava da fotografišete detalje na udaljenim objektima. Uz jednu "kvaku" - zum iznad 5-6x zahteva stativ, pošto "iz ruke" dobijete mutnu sliku. Druga odlična ideja su modovi za razne situacije - verovatno vas mrzi da podešavate niz parametara, ali nije teško pomeriti točkić na položaj "portret", "zatvoreni prostor" itd., pomažući time elektronici da izabere optimalne vrednosti. U važna poboljšanja ubrajam i mogućnost snimanja serije fotografija u kratkom intervalu (valjda jedna od deset ispadne dobro) i snimanje filmskih sekvenci sa zvukom.

Sa minus strane, optičko tražilo je zamenjeno elektronskim - vidite ono što će biti u kadru i gomilu parametara, ali je fokusiranje teže, naročito ako slikate u slabo osvetljenoj prostoriji. Izgubljena je lepa mogućnost da upravo napravljenu fotografiju nakratko vidite na TFT ekranu. Ako slikate preko ekrana, videćete je na ekranu, a ako koristite tražilo, videćete je u tražilu; kombinacije nema. Najzad, nepoznati genije je smislio da blic treba "osloboditi" pre slikanja, pa moj ciklus fotografisanja obično izgleda ovako: slikam, shvatim da nisam oslobodio blic, pa slikam ponovo.

Napredak je nesumnjiv: novi aparati nude veću rezoluciju, bolji zum, kvalitetniji softver i lakše upravljanje. Dobijate bolje fotografije, ali u realnosti sve i nije toliko različito. Fotoaparati sa 2 Mp su uglavnom dovoljni za amatere, ali je izazovima tehnologije teško odoleti. Ostaje nada da ću za četiri godine dobiti aparat (makar) sličnih karakteristika, ali kompaktnijih gabarita...